Телеграм саучешћа градоначелника  Лознице поводом смрти Епископа  Лаврентија

Поводом смрти епископа Лаврентија упућујем изразе саучешћа Синоду Српске православне цркве, Епархији Шабачкој, монаштву, његовој родбини, верницима и свима који су са жаљењем примили вест о његовом вечном одласку.

Наша Епархија и Српска православна црква остала је без још једног оданог пастира и духовника, неуморног  хуманисте и Хришћанина, свог епископа и писца, његовог преосвештенства Лаврентија. Лозница и цело Подриње остало је без великог прегаоца који је снагом вере и љубави у изазовним временима уздизао духовне вредности.

Отишао је човек који је својственим гласом разума као наш савременик допринео подизању највећег броја храмова у овом крају. Више деценија био је  симбол и морални ауторитет, заштитни знак за све што је у тешким данима представљало искре светлог ума и достојанственог живота.

Моји пријатељи и познаници су о епископу Лаврентију, чије је световно име Живко Трифуновић, говорили као човеку хришћанске скромности и  великог препорода. Учио нас је покорности пред  великим циљевима и непокору према мржњи и омаловажавању. Гнушао се на лажи и пакости, али је био човек који је умео да прашта. Целу епархију, која се до пре две деценије простирала и Мачванским и Колубарским округом, сматрао је Христовом зиданицом па је и њу личним доприносом задужио сталном бригом  за  добробит и интересе свих грађана.

Епископ Лаврентије био је више пута наш цењени гост. У Лозници је освештао храмовне темеље данас једне од највећих богомоља у Србији, Храма Вазнесења Господњег на Лагатору, затим, када смо у посети имали Патријарха Иринеја, у октобру 2010. године када смо капитално уређивали и опремали нови комплекс око старе лозничке цркве на Шанцу, у време манифестација поводом два века од Боја на Лозници.

Радо је наш владика долазио да заједно прославимо дан града 16. јун, на Вукове саборе,  да освешта нове цркве у Лозничком Пољу, Воћњаку. Долазио је на јубилеје у Троноши  а на његову иницијативу за светитеља  проглашен је први учитељ Вука Караџића Стефан Троношки…

Својом појавом на сваком месту упућивао је на узвисито господње посланство и сазнање да и у најтежим временима живе највећи људи. Сваки разговор са њим био је за мене велики дар јер је у својој доброти био несебичан.

Сматрам да је тако омиљени наш владика, који се једно време школовао у нашој Гимназији, представљао цвет српског хришћанства у великој европској башти вере и културе.

Захвалан сам за  пријатељство, мудрост, честитост и доброту којом  нас је обасипао наш владика.