Знамените личности

Вук је рођен у породици у којој су деца умирала, па је добио име Вук да га вештице не би убуле. Рођен је 1787. године у Тршићу. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен у крају.

Као година Вукове победе узима се 1847. година јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик”, „Песме” Бранка Радичевића, Његошев „Горски вјенац” и Вуков превод Новог завета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. године, четири године након његове смрти.            Образовање је наставио у Лозници, а касније у манастиру Троноши. Како га у манастиру нису учули, него терали да чува стоку, отац га врати кући. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја, свог вољеног просветитеља. Овај га грубо отера од себе и Вук разочаран одлази

 у Јадар и почиње да ради као писар код Јакова Ненадовића. Кад је отворена Велика школа у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо обољева и одлази на лечење у Пешту. Касније се враћа у Србију и када устанак пропада, одлази у Беч. У Бечу упознаје Јернеја Копитара који му даље помаже у остварењупланова. Започео је свој рад на реформи језика и правописа и увођењу народног језика у књижевност. Због проблема са кнезом Милошем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а и у аустријској држави, својим радом стиче пријатеље и помоћ у Русији, где добија сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.

Умро је 1864. године у Бечу. Његове кости пренесене су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањене у Саборној цркви, поред Доситеја Обрадовића.

Др Јован Цвијић, оснивач српске географске школе, ректор универзитета, председник Српске Академије Наука, рођен је 12.10.1865. године у Лозници. Он је понесен великом љубављу према свом народу, са ретком упорношћу, самопожртвовањем до крајњих граница, научним жаром и одушевљењем створио у области науке и своје јавне делатности тако велика дела да она и данас незаменљиво служе општем прогресу и слави српског народа.

Преци по очевој линији су му из села Врела, које се налази на Дробњачкој површини Дурмитора. Мајка му је из патријахалне породице Аврамовића из села Корените, које се налази недалеко од манастира Троноша у Јадру. Оснивачем фамилије сматра се Цвијо Спасојевић, познат као Цвијо Врело, по селу где је имао имање и кућу. Из његовог имена је изведено презиме Цвијић. Његов син Тодор је после женидбе са Маријом Аврамовић, израдио породичну кућу у Старој Вароши, издигнутом делу Лознице, недалеко од цркве и школе “Анта Богићевић”. Прво школско образовање Јован Цвијић је стекао у Лозници. Ниже разреде гимназије је завршио у Шапцу. У новој средини и у тада најбоље урећеној школи био је најбољи ђак. Поред осталих професора ту је упознао Владимира Карића (1848. – 1893.) изванредног професора географије, писца првих уџбеника и велике монографије о Србији. Године 1881. Јован Цвијић из Шапца прелази у Београд у пети разред гимназије. Волео је природне науке, физику, хемију, биологију и географију. Природно-математички одсек Филозофског факултета завршио је на београдској великој школи. Школске 1888./1889. био је професор Друге београдске гимназије. Идуће године је као државни питомац отишао у Беч, где је четири године студирао физичку географију и геологију. Докторат филозофије са главном групом географије и геологије положио је 1892.год. у Бечу. Цвијићева дисертација “Карст” издата је 1895. године и на српском језику. Године 1893. био је постављен у Београду за професора Велике школе, доцнијег Универзитета, на којем је два пута биран за ректора (1907. године и 1919. године). Установио је Географску катедру и Географски завод на Великој школи 1893. године. Основао је угледно Географско друштво 1910. године и његов Гласник 1912. године. За председника Српске Академије Наука изабран је 1921. године и на том месту остао је до смрти 1927. године.

Цео свој живот посветио је изучавању Србије и Балканског полуострва. Многи његови рукописи остали су недовршени. Неки од њих објављени су после његове смрти, међу њима драгоцени “Говори и чланци” у четири књиге. Иза њега остала су велика дела као што су: карст, класификација планинских система на Балканском полуострву, постанак великих балканских језера, откриће глацијалних трагова на балканским планинама, становништво а нарочито миграције, класификација и типологија сеоских и градских насеља, оцртавање најважнијих културних појаса и зона цивилизације на полуострву, реконструкција типова балканских кућа од најстаријих до најновијих итд.ђак. Поред осталих професора ту је упознао Владимира Карића (1848. – 1893.) изванредног професора географије, писца првих уџбеника и велике монографије о Србији. Године 1881. Јован Цвијић из Шапца прелази у Београд у пети разред гимназије. Волео је природне науке, физику, хемију, биологију и географију. Природно-математички одсек Филозофског факултета завршио је на београдској великој школи. Школске 1888./1889. био је професор Друге београдске гимназије. Идуће године је као државни питомац отишао у Беч, где је четири године студирао физичку географију и геологију. Докторат филозофије са главном групом географије и геологије положио је 1892.год. у Бечу. Цвијићева дисертација “Карст” издата је 1895. године и на српском језику. Године 1893. био је постављен у Београду за професора Велике школе, доцнијег Универзитета, на којем је два пута биран за ректора (1907. године и 1919. године). Установио је Географску катедру и Географски завод на Великој школи 1893. године. Основао је угледно Географско друштво 1910. године и његов Гласник 1912. године. За председника Српске Академије Наука изабран је 1921. године и на том месту остао је до смрти 1927. године.

Према многим зналцима српског сликарства, најбољи сликар друге половине 20. века, лозничанин Мића Поповић, обележио је своје време изузетно вредним ликовним остварењима, филмовима који су постали својеврсне незаобилазне странице српске филмске историје и вредним књижевним делима. Био је у свом времену и један од најнемирнијих уметника који је својом бунтовном енергијом мењао токове и уметности и живота. Рођен је у Лозници 1923. године. Године 1927. са оцем Томом, овдашњим учитељем, и мајком Даницом, сели се у Београд где 1933. године завршава Основну школу. Већ као гимназијалац учествује са три слике на тринаестој јесењој изложби слика београдских уметника у павиљобу “Цвета зузорић”. Ликовну академију уписује 1946. године. 1949. године склапа брак са Вером Божичковић која се такође бави сликарством али и цртежом, таписеријом, позоришном и филмском костимографијом.
Прву самосталну изложбу Мића Поповић отвара 1950. године. После тога добија студијску стипендију за боравак у Француској, у Паризу, одакле одлази на студијска путовања у Грчку, Египат и Италију. Ређају се потом изложбе у Паризу, Лиону, Ријеци, Београду, Хагу, Новом Саду, Манхајму, Минхену, Лондону, Бруклину, Венецији, Риму, Стокхолму, Калкути, Бомбају, Њу делхију, Коломбу, Дубровнику, Ровињу, Поречу, Вашингтону, Денверу, Милвокију, Сомбору, Задру, Чикагу, Њујорку, Монтреалу, Москви, Грчкој, Нишу, Берлину, Мексико Ситију, Будимпешти, Александрији, Дортмунду и доста често у Београду и Новом Саду, самостално и са другим уметницима.

Режирао је пет дугометражних филмова, објавио један роман, три књиге есеја и стотине чланака и путописа. Начинио је ни сам не зна колико позоришних сценографија и костима, чак је и режирао и једну позоришну представу. Мића Поповић је био сликар чија се ликовна опсервација може мерити са опсервацијама најзначајнијих европских сликара. Умро је у Београду 1998. године.

Antonije Anta Bogićević (rođen oko 1758. u Klupcima kraj Loznice, umro 1813) je bio srpski vojvoda Prvog srpskog ustanka. Opevao ga je poznati guslar Filip Višnjić u pesmi “Boj na Loznici”.

Za vreme Prvog srpskog ustanka priključio se ustanicima i radio je u organizaciji vlasti i snabdevanju vojske. Postavljen je 1807. za vojvodu u Jadru i od tada se stalno nalazio na granici, braneći ovo nemirno područje od turskih upada. Borio se sa Turcima na Krupnju, Rožaju, Rađevu Polju a najčešće u Loznici u kojoj je vođeno nekoliko krvavih borbi sa bosanskom turskom vojskom. U jednoj od tih borbi ranjen je 1818.

Najznačajnija je bitka za Loznicu vođena 5. i 6. oktobra 1810. po starom kalendaru. Pod Ali pašom Vidajićem 30000 Turaka spustilo se niz Drinu šajkama do polja Tičara nadomak Loznice. Utvrđene gradske bedeme branilo je 1200 Srba koje je predvodio loznički vojvoda Antonije Anta Bogićević. Dvanaest dana trajala je opsada, vatra iz topova i kumbara. Procenjujući da neće moći odoleti turskim napadima, vojvoda Anta obrati se za pomoć Luki Lazareviću. Izvešten o opsadi Loznice i odbivši Hašid pašu sa Morave, Karađorđe sa gotovo celom vojske Šumadije i 200 kozaka požuri u pomoć.

Izgleda da je Karađorđe procenio da će se najpresudnija bitka u 1810. odigrati baš ovde. Koliki značaj je Karađorđe pridavao boju govori i pismo upućeno Petru Dobrnjcu tražeći od njega pojačanje:

“Ne oklevaj ni minuta. Svaki minut vredi, do toga je jako stalo hoće li mi vojska minut ranije na Drinu stići.”

U pomoć su došli Luka Lazarević i Jakov Nenadović sa vojskom šabačke i valjevske nahije. Presudna bitka počela je u jutro 6. oktobra 1810. O tome je kasnije Karađorđe izvestio Milana Obrenovića:

“Izašli u polje i Turci i mi, te smo se pobili strašno iz topa i pušaka, za osam sati da od ove bitke veće bilo nije.”

Ova pobedu srpske vojske spada u red najznačajnijih u Prvom srpskom ustanku. Kada je vojvoda Anta umro 1813. za vojvodu je postavljen njegov sin Bogosav Bogićević – Sahranjen je u loznici na Šancu, ali su Turci izvadili njegov leš, odsekli glavu i trup bacili u reku Štiru. Međutim, rodoljubi su tajno izvadili njegove kosti i sahranili pored lozničke crkve. Njegova ćerka Tomanije se udala za Jevrema Obrenovića a njegovog sina Miloša ubio je Toma Vučić Perišić kada je 1844. ugušio katansku bunu.

Један од најзначајнијих српских и водећих европских филмских редитеља током 60 – тих година прошлог века. Рођен је 1924. године у Паризу где је и умро 1994. године. Студирао је филмску режију на Академији за престижне сценске уметности (ФАМУ) у Прагу (1947/48). 1955. године дипломирао је историју уметности у Београду. Од 1948. године учествовао је у разним филмским пројектима, у почетку асистирајући другим редитељима и снимајући, успут, документарце. Од његових раних краткометражних филмова веома запажени су били документарци “Лет над мочваром”(1956), “Петар Добровић” (1958), “Путеви” (1959) И “Сабори” (1963). Након играних филмова “Двоје”(1961) И “Дани” (1963.) успешно режира ратну драму “Три” (1965.), филм који је 1966. године номинован за Оскара. Петровићев следећи пројекат је филм “Скупљачи перја”,метафоричка социјална драма о циганима и још један кандидат за Оскара, који је 1967. године добио “Велику награду” Канског фестивала. Ова реномирана филмска манифестација проглашава Александра Петровића за једног од најталентованијих и највештијих европских редитеља 60 – тих година. Био је један од оснивача тзв. Новог Југословенског филмског правца и припадао је црном таласу југословенског филма 70 – тих година због чега је био мета идеолошких напада тадашњег резима. Александар Петровић је био редитељ, писац, продуцент, композитор, педагог и филмски прегаоц. Био је стваралац који је смелошћу у третирању осетљивих тема и оригиналним остварењима прославио српски филм у свету. Као професор драмске уметности у Београду, написао је неколико књига о филму и филмској теорији.

Његово детињство и младост везани су за Бању Ковиљачу, завичај његових родитеља, у којој једна улица носи назив по њему. 2006. године , у Специјалној болници за рехабилитацију – Бања Ковиљача, отворен је легат “Александар Саша Петровић”, у којем се, поред плакета и признања, налази и део његових личних предмета.

Од 2004. године, у Бањи Ковиљачи се одржава Ревија документарног и етно филма која од 2005. године носи назив по овом прослављеном режисеру.

Поред наведених, режирао је и филмове: “Једини излаз” (1956.), “Биће скоро пропаст света” (1968.), “Маестро и Маргарита” (1972.), “Групни портрет с дамом” (1977.),  “Сеобе” (1994.).